Novinari i politika - devedesete

Bilo je to u Srbiji u izvesnom smislu i vreme novinarskog striptiza. Profesionalno pa i ljudski ogoljeni, jer su morali da se opredele, jasno su se razlikovali oni koji su bili za Slobodana Miloševića i takozvanu srpsku stvar, od onih koji su se borili za očuvanje novinarskog i ličnog intergriteta.
Za veoma kratko vreme nije bilo nikakve dileme ko je na kojoj strani i ubrzo je usledila, od režima podržana, podela na patriote i izdajnike pri čemu su izdajnici bili ti prema kojima se mogla primenjivati svaka vrsta odmazde. Nije trebalo dugo čekati da bi se videlo kako se neke dojučerašnje kolege otvoreno distanciraju od novinara koji su odbijali da služe režimu nastojeći da sačuvaju i lično i dostojanstvo profesije.
Cilj režima bio je – ovladati medijima da bi se ovladalo javnim mnjenjem. Možda jedan od najsramnijih momenata za tadašnji RTS bio je kada je jedan od visoko pozicioniranih Miloševićevih ljudi došao da bi pružio punu podršku novinarskim „patriotama” i naglasio da ako treba, mediji moraju i da lažu da bi uspela srpska stvar”. A uz to uspela, dodao je i „po svaku cenu”.
Nekima od nepodobnih ubrzo je zabranjeno da se pojavlljuju u programu, sledile su formalne smene i na kraju otkazi. Slično je bilo i u Politici i drugim medjskim kućama. Mržnja prema novinarima koji nisu hteli da profesiju podrede režimu javno je podsticana. Sve je dosta ličilo na ono što smo godinama ranije slušali iz priča barda Politikine kuće Predraga Milojevića o nemačkim iskustvima tridesetih godina prošlog veka. Zla krv zavladala je srpskim društvom, pa i novinarskom profesijom. Gasila su se i kumstva i prijateljstva. Hitro su stasavali novinarski nacionalisti kadri da učine baš sve za Miloševića i njegov režim. Niko iz vlasti nije pitao jesu li to dobri novinari, već koliko su lojalni. Biranju tabora dugo se, medjutim, odupirala takozvana tiha novinarska većina. Ostavši u redakcijama stavljani su na testove izdržljivosti nakon kojih su, pre ili kasnije, otpadali.
Izbačeni novinari tražili su posao, ali ga u Srbiji za njih nije bilo. Jedan deo je zbog svega što se događalo digao ruke od profesije, neki su rezignirani odlučili da napuste zemlju, a neki su, ipak našli utočište u ono malo lokalnih medija na koje vlast nije obraćala posebnu pažnju.
Vlast u Srbiji je izvršila brutalnu medijsku pripremu za ratove koji su ubrzo stizali jedan za drugim. Količina mržnje prema svemu što nije srpsko morala je stalno da se povećava. Radio, TV programi i štampa bili su najjača sila Miloševićevog režima. A toliki ponor novinarske profesije danas je, onom ko tada nije bio u Srbiji, teško i zamisliti. Sve je u punom zamahu trajalo trinaest godina, a režim je pao tek kada su pali i njegovi mediji. Da bi se srpsko novinarstvo potpuno oporavilo od kataklizme koja mu se dogodila devedesetih treba sačekati da stasaju generacije koje s tim vremenom nemaju ama baš nikakve veze.

Slobodan Stupar

O autorima

MC Newsletter 26. mart 2010.